ИЛЛЮЗИЯ ЖИЗНИ - Поезија Анђелка Заблаћанског

ИЛЛЮЗИЯ ЖИЗНИ



Анджелко Заблачански

Душен от усталости тяжёлый воздух,

Завтра – нет и на душе темно и волгло.
Сам в плену себя – дорожный посох,
Чуткий знак утра не видевший так долго.

Раздвигаю трещины воспоминаний,

На стезе греха ищу спасенья арку,
Но теснятся тени – призраки обмана
Над угасшим светом горького огарка.

Вижу тьму из тьмы, растущую, как тучу,

Видно, прежним бедам новая настанет.
Белых роз букет – шипов букет колючий, –
Боль себя приметит в зеркале мечтаний.

Трудно пробужденье – меркнет сна улыбка,

Лишь вдали увижу горизонт свинцовый.
Вопрошаю: Кто я? – Человек? Ошибка?
Почему шагами будто окольцован?

Перевод с сербского Марианна Соломко


ИЛУЗИЈЕ ЖИВОТА
Удишем од устајалости тежак ваздух
Притиснут слутњом да не постоји сутра
Заробљен у себи као у боци дух
Дуго не видех ни наговештај јутра

Размичем пукотине давне успомене
На стази блуда тражећи доказ среће
А сретох само неке сабласне сене
Као траг светла догореле свеће

Видех да од тмине има тмина црња
Све муке кад мину има једна нова
Букет белих ружа букет је и трња
Јер бол се огледа у лепоти снова

Из најлепших снова буђења су тешка
Кад поглед дохвати оловне облаке
Тад питам се шта сам – човек или грешка
И куда да пружим уморне кораке

Нема коментара:

Постави коментар