својим канџама заробила
и у овај позни час
страхове заборављене
из кавеза успомена ослободила.
Дрхтим пред тишином
што ми очи умара
а душу тешким ланцима веже
слутњом
да сам изгубио зоре.
Хтео бих корак да пружим
да себе негде нађем
али посрћем у мраку
а храбрости немам
да капке отворим.
И шта сад да чиним
сам у ноћи овој
кад рукама увек зидове напипам
од камена тешког −
хладних људских душа.
Нема коментара:
Постави коментар