Ни ноћ која прође, ни дан што долази
Ни тама ни светлост не дотичу чула
Ни ветар што дахом у кости силази
Ћутњу не разбише покрети расула

Из које суштине у свет брига слећеш
Недостојну масу трпиш на свом врату
Због подсмеха снове у џепове мећеш
И стаклене перле надређујеш злату

Куда све то води – докле ћемо стићи
Све стидљиво слутиш – себе кривиш јавно
А знаш да свет воде кукавичји тићи
Узевши од орла име дично, славно