БЕЗ ИМЕНИ — Анђелко Заблаћански — Поезија

БЕЗ ИМЕНИ



Анджелко Заблачански

Я – зерно без колоса,
Я – слеза порока,
Соловей без голоса,
Скорбь глубокая.

Я – песчинка сорная
Среди дюн песчаных,
Я – пучина чёрная,
Тьма прощальная.

Я – пастух без стада,
Страж чужого клада,
Я – несчастья ладан,
Горе мне и страда.

Путник без дороги,
Тени тень бесстрастная,
Непонятен Богу,
Радуга без красок.

Вновь зерно без колоса
И слеза порока,
Соловей без голоса,
Скорбь глубокая.


Перевод с сербского Марианна Соломко
БЕЗИМЕНИ

Ја сам жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Ја сам песка зрно
Усред пустињских дина,
И оно најцрње црно
У тами морских дубина.

Ја сам пастир без стада,
Чувар харема туђег,
Јадник без јада
И луђи од најлуђег.

Ја сам пешак без ногу,
Хлад без сенке своје,
Нејасан и Богу
Ја, дуга без боје.

И опет жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока

Нема коментара:

Постави коментар