ДАВНА ПЕСМА — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Пијано праскозорје

ДАВНА ПЕСМА



Мелодијо мојих снова – тупи удару звона
Дотакни жице виолине гудалом без струне
Да сваком нотом лудачки зајеца васиона
Јер све ми се жеље попут пешчане куле круне

Обезбојена слико урамљене ми самоће
Што ми лутају речи стазама непостојања
Док поглед слепо блуди и не зна шта хоће
У крику душе и греху отетом од покајања

Давна песмо стихована мојим страховима
Што са усне крадеш једино љубавне риме
Кад побећи немам куда себи ни вековима
А све могу забораву дати осим једно име

Из збирке Пијано праскозорје (2014)

ОБАВЕЗНО НАВЕСТИ ИЗВОР ПРЕУЗЕТОГ ТЕКСТА


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.