На зидине голе куће без прозора
Испарили дани у котлу с верига
У мислима ћути нека давна зора

Све се дрско врти круговима пакла
Пркосећи блудно свевидећем оку
Да све се разбије кô да је од стакла
Док човека гоне кô на пашу стоку

А свет већ урања у сопствену тмину
И мноштво већ кличе умирању части
Ореол би свецу кô капут да скину
И да се насладе у све горчој сласти

А аветном кућом звони ехо плача
Јецају потомци – ридају сви преци
Празнина у свему од свести је јача
Јер ране су љуте – пеку злобе меци

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)