НЕДОСТИЖНА - Поезија Анђелка Заблаћанског

НЕДОСТИЖНА



Као искра вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје;
Понекад – само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;

Тад милујем те немо
Ко недозрелу трешњу кап росе,
Ко месечина своје небо –
Милујем твоју пут испод расуте косе.

Нема коментара:

Постави коментар