Дај ми бар неки знак кад зажелиш умрети.

Сешћемо у напуштеном старом паркићу,

Рећи ћу – у вери смо чисти ил' уклети,

А ти – страх од старења је у сваком бићу

Дај ми тај знак звонким гласом очајника

Око четврт сата иза глувог доба ноћи,

Сањива питаћу – шта кријеш иза крика?

Рећи ћеш – живот је варка, нема помоћи.

И ја ћу доћи к теби, можда, пре свитања,

У твојој соби пронаћи наше песме све,

Бићу љута, признајем, и пуна питања,

Но ћутаћу с тобом као кад свет умире.

Грлим те, хоћу - а нимало није лако,

Јер убија ме твој поглед пун празнине

И у њему читам: „Немој. Глупо је овако“,

Док у грлу ми стоји горчина тишине.

Кад зажелиш да умреш дај ми знак неки

И потрчаћу ти са другог краја света.

Мислим, мораш знати, ми нисмо далеки,

Кад зажелиш да умреш – с тобом ми се шета.

• С руског превео Анђелко Заблаћански