Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.
На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.
С том девојком у тами прозора
– Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.
И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема
• С руског превео Анђелко Заблаћански
Нема коментара:
Постави коментар