А боја мрака на прозор куца
Још кад би неко знао да чује
Како сећање узглављем муца
А ноћ ме кида у глуво доба
И сад ми фале бар речи празне
Али нема их од снова соба
Иако чува истине разне
Како сам некад у овој тами
Заносом узет палио лако
Искре пожуде у врелој јами
А сад не умем ни рећи како
Сад звони јава нескладом јадним
И јасно слутим тек границу сна
Док ноћ ме пије погледом гадним
Сасвим већ стигох до најцрњег дна.
Нема коментара:
Постави коментар