кроз зидове ми гмиже
да заборавим свануће
ломљив као суво пруће
крају све ближе
у празнини љубавног бдења
јер једино су њене очи –
живот знале да буде
и сваку стишану ноту
усном на кожи као модром сомоту
врелину у мени – да зачуде
као кад у младости страсти скоче
Нема коментара:
Постави коментар