ДВАДЕСЕТ ПРВИ... - Поезија Анђелка Заблаћанског

ДВАДЕСЕТ ПРВИ...



Нечисти мач и крст богоугодника,
Већ дуго исте руке светом проносе.
Туђим се болом хране хорде силника
И својом руком пласте туђе откосе.

У очима им сити вуци глад глођу
И кости ратника слободе измишљене.
Дрско бранећи крезубог звериња вођу,
Не плашећи се ни људи ни васељене.

Што сила бива већа човечност је мања.
Небо без облака, а дан ноћи сличан,
Сваки корак даље поразом одзвања,
Зверињу и плену исто је безличан.

25. јануар 2019.

Нема коментара:

Постави коментар