ПОЕТСКИ КРУГОВИ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ПОЕТСКИ КРУГОВИ



Оставићу перо, метафоре, тинту,
Све слике што дахом цртам по прозору,
У мени је песник умро у зениту,
На груди стишћући поезије зору.

Продавци празнине за мој сто ће сести
Што бездушјем пишу ‒ секиром на пању.
Без снова стихови дршћу у несвести,
Деца Црнобога¹ уз нас су и дању.

Тихују подневне сенке сред видика:
У крвавом оку вампира и смрти
И стиде се песме – у причи без слика,
Око плена коло истих док се врти.

И умро бих тако у стиху сопственом,
Залуд се плашећи ламија² без зуба
Да се не пробудих у сну неизбежном,
Песмом што се чува под оштрицом руба.


¹ Црнобог је Бог ноћи и мрака из словенске митологије
² Ламије су демонске звери сличне вампирима

Нема коментара:

Постави коментар