ПОЕТСКИ КРУГОВИ

Оставићу перо, метафоре, тинту,

Све слике што дахом цртам по прозору,

У мени је песник умро у зениту,

На груди стишћући поезије зору.

Продавци празнине за мој сто ће сести

Што бездушјем пишу ‒ секиром на пању.

Без снова стихови дршћу у несвести,

Деца Црнобога¹ уз нас су и дању.

Тихују подневне сенке сред видика:

У крвавом оку вампира и смрти

И стиде се песме – у причи без слика,

Око плена коло истих док се врти.

И умро бих тако у стиху сопственом,

Залуд се плашећи ламија² без зуба

Да се не пробудих у сну неизбежном,

Песмом што се чува под оштрицом руба.

---

¹ Црнобог је Бог ноћи и мрака из словенске митологије

² Ламије су демонске звери сличне вампирима