Време је одавно згазило трагове –

Двоје што се никад, никад нису срели

У године младе што точе сокове,

Кад су зимски дани кô ноћ јулска врели.

Неумитно време збрисало им стазе,

Оставивши само недођију зрелу –

Ако до ње дођу, исти камен згазе

И маше за исту сву крваву стрелу.

Знаће да су онај тражен стручак смиља

И мекота длана под којим се слило:

Кап зноја, кап крви, у души кап миља,

Ватре што је згасла док им ћути било.

Глад им не утоли ни сав нектар слада,

Ни црвеног вина гутљаји опори;

Тек усне им жедне, недра дрско млада

И још танак струк јој који жену твори.