СУСРЕТ У ЈЕСЕН - Поезија Анђелка Заблаћанског

СУСРЕТ У ЈЕСЕН



Време је одавно згазило трагове –
Двоје што се никад, никад нису срели
У године младе што точе сокове,
Кад су зимски дани кô ноћ јулска врели.

Неумитно време збрисало им стазе,
Оставивши само недођију зрелу –
Ако до ње дођу, исти камен згазе
И маше за исту сву крваву стрелу.

Знаће да су онај тражен стручак смиља
И мекота длана под којим се слило:
Кап зноја, кап крви, у души кап миља,
Ватре што је згасла док им ћути било.

Глад им не утоли ни сав нектар слада,
Ни црвеног вина гутљаји опори;
Тек усне им жедне, недра дрско млада
И још танак струк јој који жену твори.

Нема коментара:

Постави коментар