To твојих чизама бат ми звони у глави,

Који би на мојој земљи да газиш бразде

Неузоране зором кад сва се заплави;

Зар да пустим влати да ми на те базде?

Моји дамари ударају од твојих јаче,

Јер знам сваку стопу долине коју браним.

Твоја ће, не моја мајка, да рида и плаче

Кад ти се пролије крв на путевима страним.

Но, ако твој метак срце моје подере,

У мојој кући свећу палиће за живе,

Моја ће мати знати, за Отаџбину се мре,

Јер од туђина је браних, херој заставе.

Није твоја крв плава – већ црна као ђаво

И шта тражи твој корак испред мог прага?

Имаш ли своје огњиште залуђена главо,

Ил' би хтео да моји ум и снага буду твоја рага?

 

Е, не дам! Не дам да се машиш мог ичега,

За кап воде, грумен земље везаћу у чвор очи твоје

И кад један од нас падне на врху оног брега,

Гледаћу плавет свог комада неба, ти облак без боје. 

Из збирке Ноћу вучјег зова (2020)