КАД НАСЛУТИШ КРАЈ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Месечеве очи

КАД НАСЛУТИШ КРАЈ



1.
Зашто у твом оку нема сјаја више
И у мом се срцу саплићу ти стопе
На ком сна пропланку зоре изгубише
Росу што ми усне радостима шкропе

Куд је одлутало дете из те жене
Јер осмех ти дуго илузије плете
И сва се већ губиш ко у сутон сене
Утонула сасвим у брзаке сете

2.
Ништа у твом гласу не трепери више
Ни суза, ни смех, ни почетак песме
Речи су безличне, хладне попут кише
И слутим што слутња слутњи рећи не сме

(2017)

Из збирке Месечеве очи (2022)


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

Рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Приредио и превео збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.