КАД НАСЛУТИШ КРАЈ — Анђелко Заблаћански — Поезија

КАД НАСЛУТИШ КРАЈ



1.
Зашто у твом оку нема сјаја више
И у мом се срцу саплићу ти стопе
На ком сна пропланку зоре изгубише
Росу што ми усне радостима шкропе

Куд је одлутало дете из те жене
Јер осмех ти дуго илузије плете
И сва се већ губиш ко у сутон сене
Утонула сасвим у брзаке сете

2.
Ништа у твом гласу не трепери више
Ни суза, ни смех, ни почетак песме
Речи су безличне, хладне попут кише
И слутим што слутња слутњи рећи не сме

(2017)

Из збирке Месечеве очи (2022)

Нема коментара:

Постави коментар