МИНИЈАТУРЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија

МИНИЈАТУРЕ



1.
Зар сан, тек сан – 
додир тако стваран:
на усни јутро и трагови ноћи,
у погледу уроњен поглед, 
на грудима длан
ујед две страсти у истој самоћи.


2.
Пркосимо времену дуго, 
дуго – а све би године
у једну сузу стале,
у један грч на лицу,
у једно бдење ноћно,
у осмех, можда,
а то је наш живот.


3.
Просута по мојој пути ноћ 
гмиже
кô прсти жене 
или клупко змија
с даљином у мени несни 
су ближе
простору јасном – 
простих илузија


4.
Стојиш ми на врху трепавица
Пашћеш сигурно –
Или дугим падом под моје ноге
У заборав
Или у моје очи сањалице
У ширину моје душе
Уморне

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)

Нема коментара:

Постави коментар