СВОЈ

распусти мисли

кô крдо дивљих коња

руке уплети

у коло горских вила

душу ослободи страха који воња 

на трулеж 

живота поткресаних крила

кô и сви уклети

скрени са стазе коју 

туђом надом

и туђим ногама

табанаш

разбиј крчаге наточене

тужним водама

покажи

све друкчије, све и сâм знаш

закопчан до грла јадом

узми цвеће или трње

кад је туђе исто болеће

раскошне одоре или прње

од светлости 

оно најцрње што је 

само нек буде твоје

једино твоје

узми своје нек је и најлуђе

разуздај сан и јаву — 

немиром осети 

како је најлакше у себи 

наћи мир 

кад у твојој власти су и смерност

и најлуђи хир

14. септембар 2021

Из збирке Месечеве очи (2022)