Сретну твој лик и моја сенка сва од белила,

Лето ће неизоставно пасти с трошног крова:

Наших судбина у које се тишина склонила.

Сви почеци су исти кô с пролећа кад уцвате

Нарциси жути и зумбули плави миришљави,

Док у један минут ставимо све живљене сате

И у себе сакријемо пред срцем ум кржљави.

Држаћу те за руке – чак и кад те понор вуче.

На дну живота смехом правићемо степенице;

Уз тебе да заборавим сваки тренутак од јуче,

Само да ми сва буђења нова виде твоје лице.

24. јула 2022.

Из збирке Месечеве очи (2022)