У МИМОХОДУ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Месечеве очи

У МИМОХОДУ



Кад се у мимоходу живота и глувих снова
Сретну твој лик и моја сенка сва од белила,
Лето ће неизоставно пасти с трошног крова:
Наших судбина у које се тишина склонила.

Сви почеци су исти кô с пролећа кад уцвате
Нарциси жути и зумбули плави миришљави,
Док у један минут ставимо све живљене сате
И у себе сакријемо пред срцем ум кржљави.

Држаћу те за руке – чак и кад те понор вуче.
На дну живота смехом правићемо степенице;
Уз тебе да заборавим сваки тренутак од јуче,
Само да ми сва буђења нова виде твоје лице.

24. јула 2022.

Из збирке Месечеве очи (2022)


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.