Дуго су те тровале мисли

Спутане неукошћу изрецивог

Кад у реч стане више од свемира

Само из једног грча гуше

Из једног трептаја и немира

И свега у теби сивог

Ниси знао која је реч тежа

У којој звони дубина

У којој зјапи празнина

И зашто увек заболи исто

Кад ћутиш у недоба свако

Кад зла врежа рашири се лако

И увек нечисто

Небески свод загрлиш ћутањем

Не видиш, не чујеш ништа

Од сопствене сенке што седи у теби

И речи посутих ињем

А свуд око тебе ломаче, згаришта

Мисли без свратишта

Скучене у себи

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)