Дис
Отишле су илузије с топотом дивљих коња
У тренутку кад немасмо никаквих страхова,
Кад у нама све разбистри та суза потоња:
Што донесе зраке сунца с планинских врхова.
Зраке сунца које мисли огреју нам лако
Да се више не питамо на чему стојимо,
Већ видимо тек пут један — ког не види свако,
Убеђени — своју судбу само ми кројимо.
Ал' с опсеном ишчезли су наши светли дани!
Они дани кад се памет ни за шта не пита,
Кад нам привид превртљиви ништа не забрани
И душе сетно нам срећне остави без штита.
Небеса нас приземљише на обрану росу,
Тад све жбуње и све трње на пут нам се просу.
11. март 2022.
Из збирке Месечеве очи (2022)
Нема коментара:
Постави коментар