Где си, кад ноћ ми обузме биће,
Кад без бола не умем да живим,
У сећању кад тражим покриће
Да се твојим очима још дивим?

Где си, кад ноћ је бескрајно дуга
И сем тмине ништа ми не нуди,
Кад свом страху поново сам слуга,
Док ми поглед замућено блуди?

Где си, кад ноћ ми у оку дрема,
А месечину од мене крије;
Док слушам кораке којих нема
И живим живот који то и није?

Где си, кад ноћ ми испија наде
У последњој жељи за животом,
Док ми јесен успомене краде,
А ја чезнем за давном лепотом?

Где си, и да ли те бар облак сиви
Што пред кишу на твој врт се спусти,
Сети да негде, с неким, још живи:
Неостварен један санак пусти?