 |
| Едвард Мунк |
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
Из збирке Сан напукле јаве (2009)
"Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
ОдговориИзбришиУ осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање."
Затечена од снаге осећања.
Ljubav je to...to,jedino znam.Savrseno.
ОдговориИзбришиGordana Lekovic Zecevic
Vece i jutro ce se sigurno negde sresti, samo u kom vremenu i nakom mestu....
ОдговориИзбришиBravo za pesnika, divna pesma!