Бору сломљене гране
сунце ноћ буди
у мени бол да сване

исток ми очи траже
уморне капке
даљина ћутњом слаже

тек слутим траг буђењу
сном наопаким
сам на прохладном стењу

самоћа јутро мори
осећањима
у срцу празни говори

дан пуца длановима
челом знојавим
мисли бачене псима

грактањем подне свлаче
вране у лету
чекање душом плаче

сутон ће све да смири
очи кад склопим
из таме тишина вири

ноћ наде сахрањује
или их буди
криком песника псује

а бору врхове грана
месец поломио
сећањем љутих рана