ДАХ ЖИВОТА — Анђелко Заблаћански — Поезија

ДАХ ЖИВОТА




Тренутак један ум ми узме
У тој празнини изгубим дах
Поглед ми дирну тамне призме
И онда само дишем на мах

А желим да сам део зрака
Који на небу дугу твори
Да убијем делиће мрака
Што душе нам безнађем мори

Ти да си уз мене сва ведра
Твој осмех да ми памет дирне
И милином ми шири недра
Да бол упозна луке мирне

Тад знаћу само разум срца
Јер сјај ће опет мисли таћи
И реч ће престати да грца
А ми се уснама пронаћи

Нема коментара:

Постави коментар