НАД ЖИВОТОМ - Поезија Анђелка Заблаћанског

НАД ЖИВОТОМ



Све у мени плаче заблуделим смехом
Свако зрно среће увек с болом клија
Чедности сам дао сан досневан грехом
У простору само бескрај недођија

Вриску сам дамаре будио тишином
Оглувеле наде у сањива јутра
Све мисли у магли орао ведрином
И у сваком јуче изгубио сутра

Бежао од себе испред огледала
Стазом што вијуга баш у моје зене
Да никад не сазнам шта је судба крала
Ни колико таме има у дну мене

6 коментара:

  1. Анониман02. јун 2012. 19:06

    Ова песма као и њен аутор, остаће да живе кад сва времена прођу и када се светови уруше у заборав.

    Савршено, поето!

    ОдговориИзбриши
  2. Ovde bi se imalo mnoogo toga reci, ali da skratim samo na dve SVAKA CAST !

    ОдговориИзбриши
  3. Pohvale me uvek zbune i jednostavno ne umem nista reci, osim, HVALA VAM!

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман01. јул 2012. 15:50

    "Чедности сам дао сан досневан грехом"
    Lepe reči ispisane rukom pravog poete.Što je meni najlepše što su reči razumljive,mojoj duši bliske.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. То и јесте циљ поезије (често понављам ову синтагму, али морам ради поезије јер је већ на ивици суноврата), а не да се питамо шта ли она метафора значи, шта ли је песник рекао. Хвала.

      Избриши