ПОРАЗ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ПОРАЗ



Предајеш се тами месечеве сенке
Без жеље да памтиш завет мртве мајке
Кȏ ловина да си гладне лавље женке
Сустао већ сасвим испред вечне хајке

Кȏ песак пустињски расипаш кроз прсте
Сву славу ратника што си крвљу стеко
Звери и анђела што за њих се крсте
И већ не постојиш – а био си неко

Занемео сасвим бојиш се и себе
Ничице си пао пред олошем сваким
Собом да нахраниш љигаве амебе
Слабићи пред тобом да се чине јаким

А зашто све чиниш питаш ли се икад
Зашто све што имаш аждајама дајеш
Кад од њине ватре не побеже никад
Јер и у победама поразом се кајеш

1. април 2013.

Из збирке Пијано праскозорје (2014)

2 коментара:

  1. G. Zablacanski,
    Odusevili ste me ovom pesmom. Toliko dubine, sirine, snage koju nose ovi stihovi ne mogu ostaviti coveka ravnodusnim. Mislim da je ovo jedna od najsnaznijih Vasih pesama, mada ovim ne kazem da su ostale Vase pesme lose. Odlicne su i ostale sto onda daje posebnu tezinu ovoj pesmi.

    D. J.

    ОдговориИзбриши
  2. Не знам која песма ми је, како кажете, најснажнија. Пишем кад ме стихови потраже. И знам сам да све песме нису истог квалитета, али дешава се да зависно у ком времену их читам да ми се учини некад боља једна, некад нека друга.

    ОдговориИзбриши