између очију
док срце слути
где путеви зебње воде.
Несигуран корак сна
обузима биће
у слици живота
изгубљен сопствени его.
Комадиће прошлости
назирем у магли
раскринканог сутра
тражећи речи оправдања.
Убеђујем сећања
да понос не знам шта је
да овако разрок
право умем да гледам.
Украдену тишину
ветар од мене носи
враћа ми немире
да неко сам сасвим други.
Нема коментара:
Постави коментар