Док у стиху траже а не знају шта
Ни како горчину у реч без горчине
У лепоти риме сво трње сакрити.
Сву ноћ звезде невешто се крију
У сањивом оку – у бестрагу мисли
Док белином скачу неопрезна слова
А уморна рука не уме их наћи.
Сву ноћ се борим – противника не знам
А дубоко у себи осећам му било
И све бих дао да борбу изгубим
Мада, чему све то ником јасно није.
И ноћ брзо мину – а зоре нигде ни
Само згужвано срце на папиру
И несном мучним разигране слике
Што стиху сличе у пијаном низу.
Нема коментара:
Постави коментар