Да ли икад рекох, тешки су ми капци,
Или те упитах где одлећу ласте,
Док на киши дрхте већ промрзли врапци,
А у мени јесен полагано расте?

Да ли кад посустах пред твојим страстима,
Или сам занесен, снажан као река,
Бујао са тобом у слатким сатима
Тражећи у теби чежњу из далека.

О како ме опи лепота пролећа;
Мирис мајских ружа у твојим недрима;
И пијан се кунем да знам шта је срећа,
Док те обузимам јесењим чарима.

И зашто да онда плашимо се зиме,
Кад јесење сунце умилно те греје;
А дах твог пролећа шапуће ми име
И не да да душу хладан снег завеје.

Зато забранићу болу да се сећа,
А ти црне слутње баци међу стење,
Јер са тобом расту у мени пролећа,
А тебе радује плодовље јесење.

Из збирке Птица на прозору (2007)