РАСПАД - Поезија Анђелка Заблаћанског

РАСПАД



Миришу липе и снег у јуну
И вране на царску круну селе
Све који бранише цара сад куну
Да цвокоћу им кости ноћи целе
Кô да су они – мртви – дигли буну

А виши цар је рекао цару –
Убиј! Убиј и своју и чељад туђу
Све чисто и крштено на олтару
Заборављене на тешком оруђу
Убиј – већ давно мртву курву стару

И цар је слушао вишу круну
Нађе још једног, двојицу сличних
Пустише вране – снегове у јуну
И силу у руке сасвим безличних
Лепотa и младост да уз њих труну

А онда једном цар виши рече
Убијали сте људе, срам вас било
И једног по једног на ватри испече
А стару курву узе под крило
Да и мртва му служи док Дунав тече

Нема коментара:

Постави коментар