МАЛИ ЧОВЕК - Поезија Анђелка Заблаћанског

МАЛИ ЧОВЕК



Упиташ се често ко си себи, другом
Треба ли ма коме реч коју изустиш
Радосница, савет, или реч са тугом –
Смеш ли иком рећи оно што наслутиш

Или си фигура у партији шаха
Ни ловац, ни кула – већ шта коме треба
А у себе склоњен без узетог даха
Жељан да неком си бар залогај хлеба

Често се упиташ постојиш ли стварно
Да ли образ твој је то што такну прсти
Или све у теби и с тобом је кварно
Чак и оно што се пред олтаром крсти

Тако избезумљен страху се предајеш
Да вечно си ништа чак кад силно волиш
И тад ћутиш гласно невешт да се кајеш
Јер кајањем никад никог не заболиш

Нема коментара:

Постави коментар