ОЧАЈНА ПЕСМА — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Пијано праскозорје

ОЧАЈНА ПЕСМА



Одакле до мог ува допиру ти звуци
Кад нит славуј пева – нит се буди ћук
Ни мртве деце мајчински јауци
Већ уморног бића најтамнији мук

Одакле у поглед пале су сене
Кад небом се месец игра пун жуди
А негде већ свићу зоре румене
Можда тама душе којој бол суди

Одакле на длану ми сан трновит
Кад нит спавам – нит сну будан сам вичан
А срцем не лута ни јед тајновит
Можда тек буђењу бес јако сличан

Из збирке Пијано праскозорје (2014)


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.