Љубав стално иштем пун страха од људи
Оних што сем злобе у свему су шкрти
Док лаж им истини пред ђаволом суди.
Страх ме да запевам, па у срећи плачем
Јер све туге своје сретох пре нег себе
У немоћи свакој ругао се јачем
Све док срце страхом сасвим не озебе,
Плашио се мрака усред бела дана
Све пожудне ноћи крио од сванућа
Тражећи за наде пут са дна бездана
У трагу месеца врх врбовог прућа.
Ледила ме свака мисао о сутра
Док ме прошлост клела за све туђе стазе
Што својим погледом показах им јутра
А себи оставих најдубље богазе
Нема коментара:
Постави коментар