И облак црн, бременит.
Над крововима ноћи власи,
Позне јесени пртена нит.
Сред голе крошње сове хук.
Псећи лавеж звонак кô страх.
Одједном равницом просут мук,
У души човека тежак уздах.
У кућерку човек и паук:
Један је другом најбољи друг,
Јер нико не чу с уздахом јаук,
Завет прошлости, најцрњи дуг.
Маглом скрита самоћа тешка.
Заборављени очеви, мајке,
Свака друкчије иста грешка,
Ухваћене душе животом хајке.
Јесен притисла успомене
С грактањем врана у свитања,
Док гасну негде нечије зене,
А с њима неречена питања.
2. децембар 2019.
Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
Нема коментара:
Постави коментар