ПРЕД ОЛУЈУ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ПРЕД ОЛУЈУ



Сунце се губи иза видика снова,
И сутон последњу кап румени пије;
По сенкама пао покров од олова,
О где ли сад месец своје сребро крије?

Ноћ је огрнула страхом младе брезе;
Тишину пролама дух Светог Илије
Кад на крошње проспе угарке од језе;
О где ли сад месец своје сребро крије?

Јашући на вранцу ветар друмом хучи;
И већ тешке капи у прозоре бију,
А месец сакривен за облаком чучи,
Јер сву светлост сребра тмине му попију.

3 коментара:

  1. Po svemu pročitanom i mom ličnom uvjerenje mislim da mjesec svoje srebro krije negdje u Mačvi.
    Lijepo napisano.

    ОдговориИзбриши
  2. Изгледа да је информација тачна, јер је примећен (месец, наравно) како се шуња мачванском равницом.
    Поздрав.

    ОдговориИзбриши
  3. Uh,Djelko,tesko je komentarisati sve tvoje pesme..moralo bi se uvek ponavjati,uh,vau,divno,prelepo,tuzno,strastveno...dosadi ce ti..:))Vanja?:))

    ОдговориИзбриши