 |
| Едвард Мунк "Одвајање" |
Сва од душе тело ми сећањем узмеш лако
Мир и немири с нашом даљином тихо се споје
То зов тетреба у нама губи се полако
Губе се ноћи уз жижак наде проћердане
И стисак руке недодиру веома сличан
Свако од нас тек слути оног другог бездане
То бол постаде себично исувише личан
Постају сувишни дани испред нас и у нама
Било твоје и моје не дирне иста прича
Исто се сунце рађа – не на истим странама
То усред лета стеже нас сибирска зима цича
Стежу нас ланци слободе – тихо умирање
Несанице и снови већ су безгрешно исти
Тело души ни душа телу већ нису сазнање
То се мисли само боре у својој зависти
Исто се сунце рађа – не на истим странама
То усред лета стеже нас сибирска зима цича
Стежу нас ланци слободе – тихо умирање
Несанице и снови већ су безгрешно исти
Тело души ни душа телу већ нису сазнање
То се мисли само боре у својој зависти
Савршена песма. Скоро у свакој твојој песми нађем неку своју причу.
ОдговориИзбришиТолико емоција носиш у себи, а онда их с таквом лакоћом и лепотом преточиш у стих.
За поезију коју ти пишеш, ја не могу да нађем довољно похвалних речи.
Само пиши, мислим да то радиш најбоље у земљи. Знам да си скроман и да ћеш ово спорити, али имам право на своје мишљење.
Ј. Маринковић
Није то скромност, али заиста мислим да нисам најбољи песник у Србији. Мада, има оних који су у врху данашњег српског песништва, а то ни по чему не заслужују. За ову песму могу и смем рећи да припада врху - бар мог стваралаштва.
ИзбришиBezis iz mojih misli opet u misli moje...divno, divno, nadahnuto, snazno, jako, hvala bogu na daru!
ОдговориИзбришиАмин.
Избриши