НОЋ СЕЋАЊА - Поезија Анђелка Заблаћанског

НОЋ СЕЋАЊА



Грле ме сенке
месец у крошњи снева
снове од сребра.

Славуји краду
капи росе из ока
тајну далеку.

Осмех се враћа
у ноћ лепљиву од зноја
пољубац жудње.

Тама ме тргне
месец се за облак скрио
славуји ћуте.

Поглед ми лута
кроз украдено време
просту самоћу.

5 коментара:

  1. Анониман11. март 2010. 03:41

    moć spajanja nespojivog...usamljenost,suze,društvo,odlazak i opet samoća... dragi pesniče oprostićeš na grešci ako greška jeste...ali čini mi se da u ovoj pesmi previše otkrivaš sebe...anonimna

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман14. март 2010. 23:28

    nije greh...grešno bi mozda vise bilo sakriti ovakvu pesmu,zbog toga sto otkriva...to je hrabrost...koju nemaju svi... veliki pozdrav od anonimne:)

    ОдговориИзбриши
  3. Pesnik je i običan čovek, pa zašto se ne bi tako i ponašao?

    ОдговориИзбриши
  4. Da li me ovo neko pita (vidim upitnik), ili je pitanje tek onako nekom, ko zna kome?

    ОдговориИзбриши